Колена првог свезелени
расклиманим корењем одмахасте,
незрело моје класје потргано.
Неочекивано разрођени
у галоп несамарене ате одјахасте,
синови моји, лак полагано.
Колено друго свезелени
неротки залуд у недра тискају
бескорен што је донет на длану плод,
кратак је мир поља покошених
жедни суву чашу залуд стискају
где сунца није таман је свод.
Колено треће свезелени
раскорењеним оста вам тек име
и можда сретнете понеко слично,
застани, главу не окрени,
нашао си брата, брати се с њиме
да се наслониш семе моје дично.
