И не слутих да ћу без конца и пређе
преко Берковића уз голетне стране
кроз незнана мјеста плести и Бежђеђе
проћи ненадано, дах да ми застане.
И Заломку пређох, мимо Зовог Дола
све кривудајући заломих пут Раста,
кроз Оџак ме срете распјевана школа,
од Жиљева даље Невесиње наста.
Граде што на крову Херцег-земље стојиш,
слабијега штитиш, јачег се не бојиш,
граде што загрмиш кад се дира у те,
свик’о да ти Вележ пошаље дрхтуре,
Алаговац љети раскомоти цуре,
нек ти небо чува и свијетли путе.
No comments:
Post a Comment