Фото: Срна
Замакоше тихо очи за капцима
од даха ти магле Мостар обавише
још твоја Емина шеће сокацима
понеко ти сврати, многих нема више.
Неретва ти хладна ријеч заледила
корак утихнуо отаџбином гладном
сваког другог другог палимо кандила
док твој пламен Љељо расипа над градом.
Ми познамо судбу, срешћемо се једном
кад са шкоља крене Њему несагледном
отаџбине пуна и пјесме нам душа,
а док будеш чек’о умируј нам мисли,
стиховима бодри јер би празни свисли
да нам није живот, бол и љубав кушат’.
No comments:
Post a Comment